Манастир Миљково

Миљков Манастир је своје садашње име добио у другој половини 18. века. Ранији назив је био Буковица. Није познато ко га је подигао, али први писани документ о њему датира из 1374. године, када кнез Лазар својом повељом дарује метохе манастиру Раваница. Између осталих он помиње и Буковицу. Историјски подаци говоре да је у манастиру око 1420. године радила преписивачка школа.

У време аустријске окупације Србије, на једној географској карти уцртана је и Буковица. Претпоставља се да је поновном окупацијом Турске, светиња порушена и спаљена. Године 1787. манастир обнавља Миљко Томић, трговац из Гложана, по коме добија ново име. Миљко је последње године свога живота провео у манастиру. Ту се и упокојио. Сахрањен је у манастирској порти.

Након Кочине Крајине, Турци су поново спалили манастир, те је поново запустео. Пред сами Први српски устанак у њега је дошао свештеник Миљко Ристић, родом из Ћуприје, ту се замонашио и као јеромонах Мелентије посветио се поновној обнови манастира.

Његова жива делатност у Првом српском устанку и повезивање са Карађорђем, са којим је био у сродству по својој покојној жени, као и са знаменитим људима, доцнијим вођима устанка, донели су манастиру репутацију и нове приложнике. Обнова је била кратког даха јер су Турци 1813. године након слома устанка манастир спалили и тиме збрисали дело двојце имењака и обновитеља манастира.

Године 1926. у манастир су дошли руски монаси на челу са јеромонахом Амвросијем Кургановим. Међу њима био је и потоњи Свети Јован Шангајски који је у Миљковом манастиру примио свој монашки постриг. За десет година боравка духовно и материјално су обновили светињу. Године 1952. Миљков манастир са храмом Ваведења Пресвете Богородице претворен је у женски општежитељни манастир. Његова највећа светиња је копија чудотворне иконе Мајке Божје Ахтирске, коју је манастиру поклонио руски владика Теофил.