Златопечатном повељом Свети краљ је Бањску богато даривао, обезбедивши јој поседе на Косову и Метохији и тако је учинивши једним од најбогатијих манастира у средњевековној Србији. Манастир је проглашен за ставропигијални, четврти по рангу у држави, иза Студенице, Милешеве и Сопоћана.
Градњом је руководио Данило II, тадашњи бањски игуман а потоњи српски архиепископ. Свети краљ Милутин је Бањску наменио за своју гробну цркву. Када се представио 1321. године у Неродимљу, Данило II је пренео његово тело у Бањску. Након Косовске битке мошти су пренете у Трепчу, а потом, 1460. године, у Софију, у цркву Свете Недеље или Краљеву цркву где и данас почивају.