Братство је избегло у Великој сеоби Срба 1690. године на север, живот у манастиру се угасио, а светиња је почела да пропада. Трудом монаха Мелентија, родом из Трнаве, 1797. године почела је обнова. Године 1870. на католикону посвећеном Ваведењу Пресвете Богородице срушило се кубе, а убрзо су изгорели и конаци у пожару.

Црква је обновљена 1874. године и далеко је већа од претходне коју је описао Јоаким Вујић као малу, живописану са једним кубетом. У наосу на северном зиду, на црној мермерној плочи урезана су имена 169 погинулих ратника од 1912 – 1918. године.