Манастир Љубостиња

Манастир Љубостиња задужбина је кнегиње Милице, жене Светог кнеза Лазара. Подигнут је уочи Косовског боја. Након што је њихов син, Стефан Лазаревић ступио на трон, Милица прима монашки постриг. Као монахиња Евгенија са својом рођаком Јефимијом настањује се у својој задужбини у којој ће и скончати 1405. године. 

Манастир Љубостиња, са црквом Успења Пресвете Богородице, један је од најзначајнијих споменика моравске школе. Протомајстор је био Раде Боровић, у народним песмама познат као Раде Неимар. Споља је украсио храм префињеном каменом пластиком и као реткост за оно време, оставио је своје име уклесано га на прагу унутрашњег портала.

Унутрашњост цркве је украшен фрескама крајем 14. века и 1403. године. Зограф Макарије записао је своје име на луку изнад врата. Током турске окупације љубостињски игумани су често позивали народ на устанак, и пружали сваку врсту помоћи. Због тога је светиња више пута страдала. Врло брзо је била и обнављана, али се са сваком обновом губила првосаграђена честица. У 17. веку то је била архитектура а крајем 18. века живопис. Иконостас у манастирској цркви осликао је 1822. Никола Марковић.

Љубостиња је вековима била духовни и културни центар. У њој је Јефимија, прва српска песникиња и везиља, саздала покров у злату и свили за кивот Светог кнеза Лазара. Овде је сачинила и завесе за царске двери које је поклонила манастиру Хиландару. Јефимија и Евгенија и данас почивају у саборном храму манастира Љубостиње.