Манастир Ћелије
Mанастир Ћелије и његов настанак предање везује за краља Драгутина. Он је од 1282. до 1316. године управљао овим крајевима као Сремски краљ. Подигнут је на пропланку крај речице Градац. Живописна природа учинила га је скривеним и издалека невидљивим. Ипак у време робовања под Турцима, више пута је паљена и била обнављана трудом верних.
У време Карађорђевог устанка 1804. године дахије су посекле међу првима кнеза Алексу Ненадовића и војводу Илију Бирчанина. Његов гроб се налази у порти манастира. Са њима је пострадао и архимандрит Рафаило, познатији у народу као Хаџи – Рувим. Манастирски конаци су служили као војна болница све до пада Карађорђеве Србије.
У 19. веку у манастиру Ћелије је основана Основна школа, међу првима у Србији под Милошем Обреновићем. У овој школи Свети Владика Николај Велимировић је “први буквар учио”, и Ћелије целог живота у срцу носио као “прву љубав” према Богу и роду.
У саборном храму који прославља Свете Архангеле Михаила и Гаврила почивају мошти Аве Јустина Ћелијског. Био је знаменити теолог, велики духовник, философ, беседник, испосник и молитвеника. Ову неисцрпну ризницу духа и мудрости, професора Теолошког факултета, комунистички режим је 1946. године уклонио са катедре.
Свој мир Ава Јустин пронашао је у манастиру Ћелије у коме се и упокојио на Благовести 1979. године. Роду православном оставио је обимно и богонадахнуто дело теолошког, философског и богослужбеног карактера у обиму од 33 тома. Као и 12 томова “Житија Светих”, први пут приређених на српском језику.
