Полазак у 06.00 часова испред Вазнесенске цркве (Улица адмирала Гепрата број 19).

Манастир Раваница – задужбина кнеза Лазара, саграђена између 1375 и 1377. године. Налази се у подножју Кучајских планина, у селу Сење код Ћуприје.

Присуствовање Светој Литургији.

Саборни храм посвећен је Вазнесењу Господњем и налази се у централном делу манастирског комплекса опасан моћним утврђењем са седам кула, трпезаријом, монашким келијама, неопходним економским зградама. По својим архитектонским и ликовним обележјима раваничка црква је родоначелник новог стила уметности, такозване Моравске школе. Она представља оригинално архитектонско решење настало спајањем светогорске традиције тролисне основе и модела уписаног крста са пет купола, одомаћеног у време Светог краља Милутина.

Њена унутрашњост украшена је фрескама око 1385. године, уочи Косовске битке. Измењена ктиторска композиција настала је након погибије Светог кнеза. Након преноса његових моштију из приштинске цркве Вазнесења у Раваницу 1392. године, манастир постаје место ходочашћа у коме се ствара култ Светог кнеза Лазара, косовског мученика. Раваница постаје и културно средиште у коме се негује писана реч. Велики број песама посвећених Косову настао је управо у њој.

Црква је тешко страдала тек 1686/7. године, када је убијен највећи број раваничких монаха. Преживели монаси су 1689/90. године избегли, придружујући се великој сеоби Срба. Пешице они су се повлачили до Сентандреје, па у Срем у манастир Врдник, носећи целебне мошти Светог кнеза, али и рукописне књиге, као и драгоцен Јефимијин покров кнезу Лазару. Током Другог светског рата, мошти су пренете у Саборну цркву у Београду, да би за велики јубилеј, 600 година од Косовске битке, тело Светог кнеза Лазара поново враћено у његову задужбину.

Манастир Манасија удаљена је око два километра северозападно од Деспотовца. Подигнута је крај речице Ресаве по којој је носила име кроз читав средњи век. Задужбина је деспота Стефана Лазаревића. Грађена је између 1407. и 1418. године. Импозантни бедеми са 11 кула, опасани ровом, представљали су, у то време, модеран систем одбране манастира. Најдоминантнија и најмасивнија – донжон кула позната је и као Деспотова кула.

Црква Свете Тројице, са основом у облику развијеног триконхоса, убраја се међу најрепрезентативнија здања моравског градитељства. Њене фасадне декорације од камених тесаника задржале су карактер рашке школе. Зидно сликарство, завршено је 1418. године. Од некадашњих 2.000 м2, живопис се сачувао на свега 700 м2. Иако оштећено, сматра се за најлепше међу моравским споменицима, а убраја се међу најбоља у старом српском сликарству уопште. Актери композиција импонују својом монументалношћу, раскошном одећом, префињеним ликовима и покретима. Све ово зограф је најлепше уткао у приказ Светих ратника.

Поред манастирске цркве и утврђења, у Манасији су делимично сачувани остаци старе трпезарије и библиотеке. У библиотеци се налазила преписивачка радионица у којој су рађене бројне књиге за црквене потребе. “Ресавско писање” је било веома цењено и дуго је служило за узор каснијим преписивачима. Један од главних руководилаца Ресавске школе био је Константин Философ, потоњи писац житија деспота Стефана Лазаревића.

Повратак у Београд у вечерњим часовима (крај програма).