Манастири Косова и Метохије

Косово и Метохија… Брда и потоци, цркве и манастири, шуме и пашњаци. На сваком кораку трагови бурне прошлости. Трагови битака у којима стајаше јунак до јунака. И многобројни белези како би се потомци опомињали њиховог херојства.

ДАН 1.

БЕОГРАД – ЛАПЉЕ СЕЛО

Полазак из Београда у 06.00 часова испред Вазнесенске цркве (Улица адмирала Гепрата број 19). Успутна краћа задржавања ради одмора. Обилазак:

Манастир Бањска се налази у живописном крајолику, на обали истоимене речице – десне притоке Ибра, у подножју планине Рогозне. Манастир, са црквом посвећеном Светом архиђакону Стефану, саграђен је на темељима старије цркве, између 1312. и 1316. године, као задужбина Светог краља Милутина, једног од најмоћнијих владара на Балкану тога доба, по узору на Богородичину цркву у Студеници.

По својој архитектури она спада у групу цркава рашког стила. Била је обложена каменом оплатом у три боје и богато украшена скулптуром и каменом пластиком. Унутрашње зидове красиле су фреске рађене у периоду 1317 – 1321. године. Од овог некада раскошног фреско – сликарства сачувани су само фрагменти светитеља у медаљонима на луковима под кубетом.

Златопечатном повељом Свети краљ је Бањску богато даривао, обезбедивши јој поседе на Косову и Метохији и тако је учинивши једним од најбогатијих манастира у средњевековној Србији. Манастир је проглашен за ставропигијални, четврти по рангу у држави, иза Студенице, Милешеве и Сопоћана.

Градњом је руководио Данило II, тадашњи бањски игуман а потоњи српски архиепископ. Свети краљ Милутин је Бањску наменио за своју гробну цркву. Када се представио 1321. године у Неродимљу, Данило II је пренео његово тело у Бањску. Након Косовске битке мошти су пренете у Трепчу, а потом, 1460. године, у Софију, у цркву Свете Недеље или Краљеву цркву где и данас почивају.

Манастир Грачаница је један од најлепших споменика српске средњовековне уметности. Налази се у истоименом селу, удаљена 9 км од Приштине. Подигнута је између 1315. и 1321. године. По народном предању, краљ Милутин је заспао пред битку на реци Грачанки. У сну му се јавио анђео Господњи и прорекао му победу. Као благодарност Богу, Свети краљ је саградио цркву на темељима старе Благовештенске цркве и посветио је Успењу Пресвете Богородице. Она је последња и најмонументалнија у низу његових задужбина. Постала је седиште липљанских и грачаничких епископа а касније новобрдских митрополита.

Грађена је у форми петокуполне грађевине са основом у облику уписаног крста и фасадама од наизменичних редова камена и опеке. Фреске су осликали грчки мајстори из Солуна, чувени Михаило и Евтихије, који су живописање завршили 1321. године. Сачуване су у готово прворођеној лепоти. Оне припадају наративном сликарству, карактеристичном за српску и византијску уметност прве половине 14. века.

Турци су опљачкали и спалили манастир 1383. године, уништивши велики број рукописних књига и манастирске имовине. Братство манастира је, по турским записима, прихватило да узгаја соколове за турског султана, како би добило пореске олакшице. Поновним успостављањем Пећке Патријаршије почиње физичка и духовна обнова манастира. Патријарх Пајсије око 1620. године препокрива кров цркве оловом.

У 18. веку манастир постаје мирска црква, да би тек након Другог светског рата светиња поново била настањена монаштвом. Јула месеца 2006. године Грачаница је уврштена у Листу светске културне баштине UNESCO-а.

Долазак у Лапље село. Смештај у хотел. Вечера, ноћење.

ДАН 2.

ЛАПЉЕ СЕЛО – ПРИЗРЕН – ВЕЛИКА ХОЧА – ЛАПЉЕ СЕЛО

Доручак. Одлазак у Призрен. Обилазак:

Богородица Љевишка је саборни Призренски храм посвећен Успењу Пресвете Богородице. Свети краљ Милутин ју је обновио „од основанија“ 1306/07. године. Изградњу су надгледали призренски епископи Дамјан и Сава, потоњи српски архиепископ Сава III.

Протомајстор Никола, који је највероватније дошао из Епира, остварио је почетком 14. века архитектонски веома успелу грађевину чије језгро чини петокуполна црква уписаног крста, опасана бочним опходним бродом и припратом са отвореним тремом, са кулом на западној страни. У Цркви постоје два слоја фресака, старији са почетка 13. века и млађи из времена Светог краља који је урађен у периоду 1307 – 1313. године. На челу фрескописаца био је зограф Астрапа.

Када је цар Душан уздигао Српску цркву на ранг Патријаршије, епархија добија статус митрополије. Након што су Турци освојили Призрен 1455. године, одузета су имања којом су Немањићи даривали Цркву те је започела њена стагнација. У време патријараха Арсенија III и Арсенија IV, Богородица Љевишка је запустела да би вероватно у 16. веку била претворена у џамију коју су Турци назвали Атик или Џума џамија. Њен звоник је президан у минарет, фасада је прекривена малтером баш као и унутрашњи зидови које је красио фрескопис.

Након ослобођења од Турака 1912. године, Богородица Љевишка је поново постала православна богомоља а 1923. године са звоника је уклоњен минарет. Темељни конзерваторски радови изведени су у периоду 1950 – 1953. године. Црква је спаљена марта 2004. када су тешко оштећени портрети Немањића из припрате, као и сликарство наоса. Од 2006. године црква је укључена у UNESCO-ву Листу светске баштине и UNESCO-ву Листу баштине у опасности.

Манастир Свети Архангели удаљен је три километра од Призрена. Подигнут је у клисури реке Бистрице, на темељима старије цркве у периоду 1343 – 1352. године, као задужбина цара Душана. По завршетку изградње цар Душан је издао повељу којом је даривао светињу са 93 села и сваким другим добрима. Након смрти 1355. године, његово тело је пренето и сахрањено у католикону посвећеном Светим Арханђелима Михаилу и Гаврилу.

Кроз историју о манастиру нема много писаних података. Константин Јиричек наводи да је након измирења српске и грчке цркве 1375. године, свештенство обеју цркава одржало службу над Душановим гробом и скинуло анатему са њега, његовог сина цара Уроша и патријарха Јоаникија. Освајањем Призрена 1455. године Турци су манастиру нанели велику штету. Тесани камен са светиње коришћен је за изградњу џамије у Призрену.

Светиња је у тишини, лишена молитве и појања у славу неба чекала тренутак свога Васкрсења. Године 1927. академик Радослав Грујић извршио је откопавање манастира и пренео нађени материјал у Археолошки музеј у Скопљу. Тек седамдесетих година прошлог века заштићени су темељи и сачувани делови зидова.

Црква је била облика уписаног крста са три олтарске апсиде. Њене димензије 28,5 х 16,75 метара указују на монументални храм, чије су фасаде биле обложене белим и црвеним мермером. Цркву је красио камени иконостас, предиван мозаички под, а унутрашње зидове фрескопис. Године 1998. царски манастир је дочекао да се у њему поново васпостави монашки живот.

Велика Хоча једно је од најстаријих насеља у Метохији. Налази се четири километра јужно од Ораховца. Први пут се помиње у даровном писму манастиру Хиландару, кога је Стефан Немања писао 1198/99. године. Свети краљ Милутин потврђује Хиландарске поседе које су Царској лаври даривали његов отац и деда. Цар Душан манастиру Дечани на поклон даје винограде.

Велика Хоча је српски бисер на Метохији. О њеном духовном и споменичком благу сведоче многе цркве које су благоверни владари и народ кроз векове подизали. У селу постоје: Црква Светог Николе из 14. века, Светог Стефана из 14. века, Светог Јована, Свете Недеље, Свете Петке, Свете Ане, Светог Луке, Светих Арханђела, Светог Петра… У селу се налази и Дечанска виница, зграда виноградарског подрума, још из времена цара Душана. Центар села је красила Великохочка сахат кула са звоном коју је по предању даровала кнегиња Милица. Турци су звоно однели почетком 20. века у Ораховац и поставили га на своју кулу.

Нетрпељивост албанског становништва према Србима кулминирао је крајем прошлог века због чега је српско становништво од тада па до данас у Великој Хочи остало да живи суочено са тешким условима немиле свакодневнице. Године 2009. месеца септембра у Великој Хочи је откривен и освећен споменик убијеним и киднапованим Србима на Космету у периоду од 1998 – 2000. године.

Манастир Зочиште се налази у истоименом српско – албанском селу, 5 км југоисточно од Ораховца. Село са црквом Светих Врача Козме и Дамјана помиње се први пут у повељи Светог краља Стефана Дечанског 1327. године, којом дарује Хиландару бројна имања, чија су имена до данас сачувана у неизмењеном облику. По народном предању црква је “300 година старија од Дечана”. Вероватно је задужбина неког од чланова српског високог клира, што представља посебну вредност међу сачуваним споменицима из доба самосталне немањићке државе. Испод цркве налази се извор Врело, чија се вода у народу сматра лековитом, као “лечилиште за очи”, па отуда име и селу и манастиру – Зочиште.

Црква је грађена као једнобродна грађевина са полуобличастим сводом и нешто широм припратом од наоса цркве. Њени унутрашњи зидови били су фрескописани а посебном лепотом се истицао дрворезбарени иконостас са царским дверима. Манастир је поседовао минеј из 15. века који се чувао у Народној библиотеци у Београду и који је нестао у бомбардовању Београда 6. априла 1941. године.

Зочиште је своје највеће страдање доживело септембра 1999. године када су га Албанци експлозивом потпуно разорили, баш као и српско гробље и српске куће око манастира. Највећа светиња манастира, целебне мошти Светих врача Козме и Дамјана тада су пренете у Сопоћане, да би након последње обнове биле враћене у саборни храм у коме су целивајући их и молитвено им се обраћајући исцељење пронашли многи.

Повратак у Лапље село. Вечера, ноћење.

ДАН 3.

ЛАПЉЕ СЕЛО – БЕОГРАД

Пакет доручак. Обилазак:

Манастир Високи Дечани. Присуствовање Светој Литургији. Високи Дечани су задужбина Светог краља Стефана Дечанског и његовог сина цара Душана. Свети краљ је започео изградњу 1327. године и поверио је групи мајстора на челу са фрањевцем Витом из Котора. Надзор је преузео архиепископ Данило II. Године 1330. Свети краљ издаје повељу којом богато дарује своју задужбину, са жељом да они који се одлуче да у њој у монаштву проведу живот буду материјално обезбеђени, како би се потпуно посветили молитви. Након смрти 1331. године Свети краљ је ту и сахрањен, а бригу о изградњи преузима цар Душан до окончања 1335. године, када и потврђује Дечанима прилоге из очеве повеље.

Црква је грађена у духу Рашке школе. Она је петобродна, димензија 36 х 24 х 29 метара, и највећа је богомоља подигнута у средњевековној српској држави. Њена камена пластика представља јединствено благо у којој је средњевековна српска уметност, као ретко где, направила тако велики искорак ка романичкој и готичкој уметности. Храм посвећен Христу Пантократору и Вазнесењу Господњем је фрескописан у периоду 1337 – 1348. године. Чини га преко 1.000 композиција у 20 циклуса, тематски врло промишљено изабраних. Радило га је више уметника што је утицало да се створи стилска разноликост и квалитативна неједнакост. Ипак, гледано у целини, Дечанско сликарство је пуно раскоши.

Након Косовске битке манастир је доспео у тежак положај, па је кнегиња Милица 1397. године морала да изда повељу којом је отете поседе вратила братству. На игумански престо је почетком 15. века ступио Григорије Цамблак писац житија Светог краља Стефана Дечанског. У време робовања под Турцима, иако често оскудевајући у много чему, монашки живот се не гаси.

Обновом Пећке Патријаршије у другој половини 16. века осетио се велики полет, када је у манастиру заживела преписивачка радионица која је обогатила манастирску библиотеку. У време Велике сеобе 1690. године манастир је опљачкан. Прилозима Срба који су са ових простора избегли преко обала Саве и Дунава обнавља ју се манастирска здања и високи бедеми који су га чували кроз векове.

Након устанака у Србији почетком 19. века кнез Милош 1836. године даје прилог којим је подигнут конак у манастиру. Недуго затим и кнез Александар Карађорђевић 1849. године дарује кивот у који су положене мошти Светог краља Стефана Дечанског. Од 2004. године манастир је укључен у UNESCO-ву Листу светске баштине.

Манастир Пећка Патријаршија подигнута је уз реку Бистрицу крај Пећи. Чине је четири цркве са великом припратом. У њој су вековима столовали српски архиепископи и патријарси. Били су окружени ученим и уметнички надареним монаштвом, које није штедело ни знања ни труда да светињу достојно украси седиште поглавара Српске цркве.

Најстарија црква задужбина је архиепископа Арсенија I, из прве половине 13. века. Посвећена је Светим Апостолима. Око 1320. године уз њену северну страну, архиепископ Никодим је саградио нову цркву и посветио је Светом Димитрију. Десетак година касније, архиепископ Данило II, са јужне стране цркве Светих Апостола подиже трећу цркву и посвећује је Богородици Одигитрији, а уз њен јужни зид гради и цркву Светог Николе. Данило II ће подићи и припрату која ће објединити све три богомоље.

И у време робовања под Турцима, а после обнављања српске црквене организације, првојерарси су се трудили да оставе трага у украшавању овог јединственог манастирског комплекса. Тако је патријарх Макарије 1565. године дао да се фрескопише велика припрата. Патријарх Јован обнавља цркву Светог Димитрија а његов наследник на трону патријарх Пајсије обнавља живопис у истој цркви 1620/21. године као и у цркви Светих Апостола 1633/34. године. Патријарх Максим преображава унутрашњост цркве Светог Николе 1673/74. а три године касније у њој поставља и нови иконостас.

Крај 17. века донео је искушења, Велику сеобу Срба под патријархом Арсенијем III што је означило не само крај украшавања Пећке Патријаршије, већ њену стагнацију и почетак пропадања. Ризница је опљачкана а поседи преотети. Политичко ангажовање Пећке Патријаршије у аустријско – турским ратовима је убрзало одлуку Порте да је укине. Године 1766. султан је издао берат којим се укида и само име Пећке патријаршије, с тим да се ни под којим условом не дозвољава њена обнова, па чак ни подношење молбе у том погледу.

По завршетку Првог светског рата у Пећкој Патријаршији је након уједињења српске цркве, устоличен први патријарх обновљене Патријаршије, Димитрије 1924. године. Од тада се сви српски патријарси уводе у трон у Пећкој Патријаршији.

Повратак у Београд у касним вечерњим часовима.

Ходочашће обухвата

 
  • превоз аутобусом високе туристичке класе (клима, аудио и видео опрема) на назначеној релацији
  • 2 ноћења у хотелу „Константин“ у Лапљем Селу са 2* у двокреветним собама са купатилом на бази полупансиона – вечера, доручак (класично услуживање) и 24. маја пакет доручак
  • дегустацију вина и послужење у Великој Хочи
  • улазнице за све наведене посете
  • услуге стручног водича
  • трошкове организације путовања

Начин плаћања

  • 30% вредности уговореног путовања приликом пријављивања
  • остатак у 3 месечне рате

Цена ходочашћа

 12.000 дин

Општи услови

  • Аранжман је прављен на бази 30 уплата
  • Aгенција задржава право да откаже аранжман најкасније 7 дана пре планираног поласка
  • За путовање важе Општи услови путовања
  • Агенција „Доброчинство“ задржава право, да уколико дође до промена цена на тржишту, измени цену аранжмана за одговарајући износ