Управник

По образовању дипломирани теолог остварио је успешну професионалну каријеру у оквиру Српске православне цркве, најпре као уредник новина Српске патријаршије „Православље“, а потом у области верског туризма, чији је пионир и зачетник у Србији.

Пре тридесетак година повео је прве ходочаснике, које смо тада још звали туристима, забитим путевима до српских манастира, тих камена међаша српске духовности, културе, писмености… Убрзо потом кренуо је на изворе духовности – до царског Константиновог града на Босфору – Цариграда. Овај град је постао алфа и омега његовог живота, његова непресушна инспирација, град коме се увек враћа. На себи својствен начин, својом надахнутом причом приближио је овај град и његову богату историју хиљадама поклоника. Свој однос према овом величанственом граду крунисао је 2011. књигом ЦАРИГРАД ОКО ВАСЕЉЕНЕ, коју је посветио васељенском патријарху, господину Вартоломеју, са којим негује дугогодишње искрено пријатељство.

  • Аутор је више стотина чланака и учесник десетине радијских и телевизијских емисија. Члан је Комисије за полагање стручног испита за туристичке водиче, и сарадник Високе туристичке школе струковних студија у Београди и ПМФ у Новом Саду.
  • У верском туризму поставио је високе професионалне стандарде. За свој самопрегоран рад награђен је наградом Туристички цвет 2001. као најбољи водич.
  • Као делегат Светог архијеријског синода Српске православне цркве учествовао је у раду конференције „Поклоничка путовања“ у Москви 2009. у организацији Руске православне цркве.
  • Држао Светосавску беседу поводом Савин дана у позоришту у Сенти, 2013., и Будимпешти у свечаној сали Парламента.
  • Учесник великог телевизијског серијала поводом 1700 година Миланског едикта, и предавања о цару Константину у оквиру Сајма туризма у Београду, марта 2013. На Београдском сајму.

Предлог за конкурс „Туристички цвет“

Када се човек отисне на путовање, а при том има срећу да га на пут води Драган Вукић, онда се са путовања враћа оплемењен, прочишћен, продуховљен. Имала сам срећу да преко агенције „Доброчинство“ водим ученике на екскурзију 1995. године. Ја, разредни старешина, у име својих 48 ученика могу рећи да је путовање било едукативно и у моралној, и у националној, и у социолошкој, и историјској димензији.
Обилазити Моравске манастире под гргорењем тананог познавања манастирске духовности у гласу Драгана Вукића, је доживљај који фреске оживљава, историју попут фигура од пластелина простире пред нас; ратници оживљавају са манастирских зидова, кубета се пуне, а дечије очи искрама показују задивљеност. У марту су те исте године процветали божури на Газиместану, отвориле се двери Грачаницe, прогледала Симонида кроз сјајно припремљен бисерни вез говора Вукићевог. Како све ово потврдити сем истином да су ђаци, иако млади, рекло би се незрели да прихвате толико много података – сем њиховом жељом да им господин Вукић буде главни гост на прослави пунолетства, да често код њега свраћају у канцеларију „Доброчинства“ по још једну кап мудрости и говорничке вештине.
Мењамо правац, походе на југ, замењујемо српским стопама ка северу, жељеним дестинацијама историјских кретања.
Војвођанском равницом, одавде до Сент Андреје, проговорише Вук Исакович, Марија Терезија, Јаков Игњатовић, примакну се Сент Андрејски брег, Гардошком. Сли се историја у причу, измири се дух и тело. На све четири стране света можете са Вукићем, и на запад, у Ваљевску Пустињу, и на исток, у манастир Горњак, и на југ путевима царским, до Стамбола, до Свете Горе, до Свете Земље Израиљске.
Слије се у казивању господина Вукића историја, географија, поезија и музика у цвет речи. Мини у походе у манастир Савинац, Милошу у походе, у Таково, духовној историји у походе, Враћевшници , све у истом дану али ваздигнути и одморни Вукићеви ученици туристи, враћају се опијени својим кућама.
Кад у Солуну, светогорске слике и реликвије беху изложене оку путника намерника, и туристи из далеких крајева, туристи се речом и врлином Вукићевом руковаше с Богородицом Одигитријом, целиваше Богородицу Тројеручицу.
И стар и млад , и учен и неучен, и окат и мање окат, вратиће се са путовања Вукићевог, млађи,ученији и „окатији“.
Препоручујемо трајну везу са „Доброчинством“ и Вукићевим казивањима.

 

У Земуну,
16.11.2001.године      Стоја Влаисављевић,професор