Манастир Тумане

Манастир Тумане налази се на 10-ак километар од Голупца. Лежи у подножју голубачких планина, на левој обали Туманске реке. Окружен шумом, сакривен је од људи. У Богом изабраном крајолику, као да је предодређен за монашки живот и молитвено тиховање. По предању које је до данас живо, Тумане је као своју задужбину подигао косовски јунак Милош Обилић. Сматра се да је живео и владао делом данашњег Браничева.

Предање каже да је Милош ловио по шумама у околини данашњег манастира. У овом лову нехотице је ранио пустињака, Светог Зосиму. Носио је подвижника ка свом двору са жељом да му спасе живот. На месту где је данас манастир, светац је молио да га спусти. Рекао је Милошу: „Ту мани и пусти ме да умрем“. Назив манастира се очувао до данас као и спомен на Светог подвижника Зосима. Управо њему верни вековима долазе да затраже благослов и духовну утеху.

Манастир се у турским пописима први пут помиње 1572–1573. године. Други пут у време султана Мурата III у 16. веку у контексту дажбина које је плаћао турском султану. У Туману су се пред Прву велику сеобу Срба 1690. године у жељи да подунавске Србе подигну на устанак против Турака, састали патријарх Арсеније III Чарнојевић и гроф Ђорђе Бранковић. Егзарх Максим (Ратковић), изасланик Митрополита београдског, посетио је у првој половини 18. века браничевске манастире. У свом извештају помињући манастир Тумане, он пише да је црква била покривена црепом. За оновремене прилике то је била права реткост.

Црква коју је описао Егзарх Максим јесте првобитна манастирска црква која је постојала све до Кочине крајине када су је Турци спалили. Народ је спаљени манастир обновио великим залагањем обер кнеза Павла Богдановића у до­ба кнеза Милоша. Јоаким Вујић је забележио да је туманска обновљена црква мала размером и да је делом живописана.

Године 1910. је минирана и због великих напрснућа по наредби власти до темеља је срушена. Током наредних четрнаест година манастир Тумане био је без цркве јер су обнову порушене спречавале многе околности, а међу њима посебно Први светски рат, који се тих година водио и у коме је Србија активно учествовала. Садашња црква подигнута је и освећена 1924. године. Ново рухо манастир је добио доласком руско – српског братства из манастира Миљково 1936. године. Тада се активно обнавља пре свега у духовно богослужбеном смислу, а уз то јача и економски, те се подиже нови велики конак и пратећи објекти неопходни за живот и рад монашког братства.

Руски монаси доносе са собом чудотворну икону Курске Мајке Божије, која је до данас многопоштована светиња манастира. У том периоду обретене су и мошти Преподобног Зосима 1936. године што је освежило и проширило спомен Светитеља у народу. Напредак манастира у овом периоду био је видан и трајао је све до почетка Другог светског рата. Године 2014. одлуком Епископа браничевског Господина Игнатија у манастир је дошло монашко братство које је данас најбројнији мушки манастир у епархији браничевској.