Манастир Ћелије је светиња чији настанак народно предање везује за краља Драгутина, који је од 1282. до 1316. године управљао овим крајевима као Сремски краљ. Подигнут је на пропланку крај речице Градац. Живописна природа учинила га је скривеним и издалека невидљивим. Ипак у време робовања под Турцима, светиња је више пута паљена, али је и обнављана трудом верних.

У време Карађорђевог устанка 1804. године дахије су посекле међу првима кнеза Алексу Ненадовића и војводу Илију Бирчанина чији се гроб налази у порти манастира, а заједно са њима и архимандрита Рафаило, познатијег у народу као Хаџи – Рувим, који су мученички пострадали за веру Христову. Манастирски конаци су служили као војна болница све до пада Карађорђеве Србије. У 19. веку у манастиру Ћелије је основана Основна школа, међу првима у Србији под Милошем Обреновићем. У овој школи Свети Владика Николај Велимировић је “први буквар учио”, и Ћелије целог живота у срцу носио као “прву љубав” према Богу и роду.

У саборном храму који прославља Свете Архангеле Михаила и Гаврила почивају мошти Аве Јустина Ћелијског, знаменитог теолога, великог духовника, философа, беседника, испосника, молитвеника, неисцрпне ризница духа и мудрости, професора Теолошког факултета, кога је комунистички режим 1946. године уклонио са катедре. Свој мир Ава Јустин пронашао је у манастиру Ћелије у коме се и упокојио на Благовести 1979. године. Роду православном оставио је обимно, чудесно и богонадахнуто дело теолошког, философског и богослужбеног карактера у обиму од 33 тома, као и 12 томова “Житија Светих”, први пут приређених на српском језику.