ДАН 1.

БЕОГРАД – МАНАСТИР СВЕТИ ПРОХОР ПЧИЊСКИ

Полазак из Београда у 7,00 часова испред Вазнесењске цркве (Улица адмирала Гепрата 19). Успутна краћа задржавања ради одмора. Долазак у Врање. Обилазак:

Саборна црква Свете Тројице саграђена је 1838. године. Године 1843. током велике албанске побуне против Османског царства, побуњеници су напали и опљачкали град и разрушили цркву Свете Тројице. Врањски хришћани су се обратили султану и добили нови ферман за градњу цркве, која је завршена 1859. године. Протомајстор је био Коста Дамјанов. Иконостас је ослика 1860. године најдаровитији иконописац тог времена, Димитар Крстевич, познатији као Дичо Зограф. Обнова Саборне цркве у Врању започета је 1994. године а завршена је 2008. године када је свечано обележено 150 година од њене изградње.

Кућа Борисава Станковића у којој се родио један од најпознатијих српских књижевника с краја 19. века налази се у некадашњој Доњој махали. Подигнута је 1855. године као четвороделна кућа са отвореним тремом и доксатом. Грађена је у бондруку са испуном од чатме, крова покривеног ћерамидом. Као варијанта развијене моравске куће представља вредан споменик народног градитељства. Окружена лозницама и цвећем, личи на давно заборављени Борин свет, скривен од модерног доба. После конзерваторско-рестаураторских радова, изведених 1966.године, у њој је смештен Музеј Боре Станковића.

Свеправославни центар “Отац Јустин Поповић” налази се на месту родне куће Аве Јустина. Кућа је срушена 1964. године да би се 1994. године почело са изградњом нове у коју је данас смештен Центар.

Манастир Светог Николе прави је драгуљ града Врања. Сазидан је између 1322-31. године, у време краља Стефана Дечанског, који је цркву и манастир даривао кнезу Балдовину. На молбу властелина Маљушата, сина кнеза Балдовина, краљ Душан приложио је цркву Светог Николе манастиру Хиландару. Повеља којом се ово даривање потврђује написана је у периоду 1343-45. године и представља први писани траг о цркви Светог Николе, као метоху манастира Хиландара. Након Маричке и Косовске битке, монасима Хиландара био је отежан долазак и живот на овом месту, што је условило да почетком 15. века напусте свој метох.

Након напада Турака почетком 15. века остале су само рушевинаме. Престаје било какав спомен о животу све до 19. века. Писани трагови поново се појављују 1894. године и говоре о првој већој обнови цркве која је завршена 1905. године. Деведесетих година 20. века, трудом епископа врањског г. Пахомија покренута је још једна обнова ове светиње са кубетом цркве и пиргом по угледу на светиње из манастира Хиландара.