Лешје

Датум путовања
У припреми
Манастир Лешје

Лешје, Света Петка Изворска, Миљков манастир

Полазак у 06.00 часова испред Вазнесењске цркве (Улица адмирала Гепрата број 19). Обилазак:

Манастир Лешје – присуствовање Светој Литургији. Манастир се налази у истоименом селу, недалеко од Параћина. Светиња је назив добила највероватније због обиља стабала леске. Писани историјски извори о манастиру сведоче да је жупан Вукослав, на својој баштини у пустоши Петрус између 1355. и 1360. године као своју задужбину, подигао Богородичину цркву. Заједно са синовима Држманом и Црепом поклонио је као метох манастиру Хиландару 15. октобра 1360. године.

Манастир Лешје се последњи пут спомиње у турском попису из 1536. године. У наредном, обављеном око 1570. године његовог помена нема. Народно предање говори да су последњи лешјански калуђери, заједно са хришћанима окупљеним око манастира, мученички пострадали од Турака, који су након покоља разорили и манастир. Темеље Богородичине цркве тролисне основе откопао је према једном чудесном виђењу, 1923. године сељак Живан Марковић из Лешја. На темељу старе подигао је цркву скромних димензија, грађену каменом и покривену лимом.

Приликом последње обнове 2004. године она је сасвим уклоњена, а нови храм посвећен Покрову Пресвете Богородице саграђен је на донекле сачуваним средњевековним темељима триконхосног облика.

Манастир Свете Петке на реци Грзи, у селу Извор код Параћина, настао је пре 1398. године. Тада је читав овај крај био жив центар монашког испосничког живота. Постоји више извора о настанку манастира. По једном предању црква манастира Свете Петке је из 13. века и задужбина је краља Милутина, подигнута између 1271 – 1321. године.

По другом задужбина је Стефана Мусића, сестрића кнеза Лазара. Подигао га је вероватно у време када је после Косовске битке његов брат од ујака деспот Стефан Лазаревић градио манастир Манасију. Мусићи воде порекло из села Извор, а као прилог овој тврдњи узима се и чињеница да је крсна слава њихових директних потомака Света Петка. По трећем извору манастир је настао за време владавине књегиње Милице, одмах после Косовског боја када је путовала у Цариград код свог зета султана Бајазита, да би оправдала сина од клевета. Том приликом измолила је од Бајазита да јој да и мошти Преподобне Параскеве, да их из Видина пренесе у Србију. По доласку у Србију мошти Свете Петке почивале су у селу Извор, на путу до Љубостиње, задужбине књегиње Милице, која у то време још није била завршена.

Манастир је доживео тешка разарања за време владавине султана Мусе 1413. године. Тада је порушен не само манастир, већ је затрпан и извор испод њега, да се верници не би могли окупљали око свете воде. Са Божјим благословом вода је почела извирати у подножју брда на коме је црква, на месту где и сада извире. Црква је више пута рушена да би јој се у 16. веку изгубио сваки траг. Према извештају митрополита Михаила манастир Свете Петке Изворске подигнут је 1767. године од „тврдог материјала“. Средином 1942. године игуманија Јефимија са делом свог сестринства, пошто су од Мађара протерани из манастира Ковиљ у Бачкој, долази у манастир Свете Петке у Извор.

Од 1946. године манастир има заједничко настојатељство са манастиром Раваница. Због своје специфичности, преузимања Дома дефектне женске деце и њихове неге, манастир Свете Петке, све до наших дана, остао је светао и узвишен пример самопрегора и хришћанске љубави.

Миљков Манастир је своје садашње име добио у другој половини 18. века. Ранији назив је био Буковица. Није познато ко га је подигао, али први писани документ о њему датира из 1374. године, када кнез Лазар својом повељом дарује метохе манастиру Раваница. Између осталих он помиње и Буковицу. Историјски подаци говоре да је у манастиру око 1420. године радила преписивачка школа.

У време аустријске окупације Србије, на једној географској карти уцртана је и Буковица. Претпоставља се да је поновном окупацијом Турске, светиња порушена и спаљена. Године 1787. манастир обнавља Миљко Томић, трговац из Гложана, по коме добија ново име. Миљко је последње године свога живота провео у манастиру. Ту се и упокојио. Сахрањен је у манастирској порти.

Након Кочине Крајине, Турци су поново спалили манастир, те је поново запустео. Пред сами Први српски устанак у њега је дошао свештеник Миљко Ристић, родом из Ћуприје, ту се замонашио и као јеромонах Мелентије посветио се поновној обнови манастира. Његова жива делатност у Првом српском устанку и повезивање са Карађорђем, са којим је био у сродству по својој покојној жени, као и са знаменитим људима, доцнијим вођима устанка, донели су манастиру репутацију и нове приложнике. Обнова је била кратког даха јер су Турци 1813. године након слома устанка манастир спалили и тиме збрисали дело двојце имењака и обновитеља манастира.

Године 1926. у манастир су дошли руски монаси на челу са јеромонахом Амвросијем Кургановим. Међу њима био је и потоњи Свети Јован Шангајски који је у Миљковом манастиру примио свој монашки постриг. За десет година боравка духовно и материјално су обновили светињу. Године 1952. Миљков манастир са храмом Ваведења Пресвете Богородице претворен је у женски општежитељни манастир. Његова највећа светиња је копија чудотворне иконе Мајке Божје Ахтирске, коју је манастиру поклонио руски владика Теофил.

Повратак у Београд у вечерњим часовима.

Ходочашће обухвата

 
  • превоз аутобусом високе туристичке класе (клима, аудио и видео опрема) на назначеној релацији
  • улазнице за све наведене посете
  • услуге стручног водича
  • трошкове организације путовања.

Начин плаћања

  • 50% вредности уговореног путовања приликом пријављивања
  • 50% вредности уговореног путовања најкасније 30 дана након реализације путовања

Цена ходочашћа

1.500 дин

Општи услови

  • Аранжман је прављен на бази 30 уплата
  • Aгенција задржава право да откаже аранжман најкасније 3 дана пре планираног поласка
  • За путовање важе Општи услови путовања
  • Агенција „Доброчинство“ задржава право, да уколико дође до промена цена на тржишту, измени цену аранжмана за одговарајући износ